T.T.P.

Toše Proeski ostavio je traga u "Utrinskom vesniku" - pisao je kolumne, počinjao Evo jos jednog koncerta pa skidajte i uzivajte u Tosinim koncertima

kada i mi ...

Početak karijere Toše Proeskog gotovo se poklapa sa startom "Utrinskog vesnika", koji ovih dana slavi prvih deset godina. Tačnije, kada smo mi počinjali, Toše je iza sebe imao " Pusti me", "Ostani do kra", "Usni na usni", "Sonce vo tvoite rusi kosi" ...Bio je zaista zlatno dete - mlad a zreo, raskošnog talenta a u stvari skroman. Fleksibilan, sa kilometarskim strpljenjem za sve i svakoga ko je hteo da se slika i još velikih osećanja za sve probleme na svetu.

Kao što je neko zavisan od materijalnih ili duhovnih stvari, tako on, najmlađi od Proeskih, nije mogao da ne peva. Kada je Toše pevao, svi su se nekako radovali sa njim i to se videlo od početka - kao deo filmskog kadra koji smo zapamtili iz detinjstva.

Toše je i pre i nakon punoletstva bio istinski virtuoz u majstorskoj igri sa notama. Od pesme je pravio remek-dela, oblikovao ih sa perfektnom muzikalnošću i prepoznatljivim glasom. Na toliko mnogo kompozicija je udahnuo život sa jedinstvenom lirskom dramatičnom bojom glasa i besprekorno tačnom emocijom. Bio je glasnik ljubavi i dete radosti.

Prvi album "Nekade vo nokta" njegovi fanovi razgrabili su preko noći i to je bio uvod za prvi solistički koncert na klizalištu. Neplanirano pala je kiša. Ili se radilo o meteorološkom - i karmičkom testu? Koncert se nije prekinuo, naprotiv. Romantično pevanje na kiši. I Toše i publika pokisli su do kože, sa zatvorenim kišobranima i otvorenim srcima. Toše je imao samo devet pesama koje je otpevao dva puta, i ogromnu želju da peva celu noć. Sve dok ne ostari. Dok ne nestane. Da ne prestane nikada. I tako je počelo to čudo zvano koncertna misija Toše - jedan ogroman meteor emocija, čista energija koja može da pomeri planete. Bez preteranih monologa, prateći jezik srca, on je ekspresno postao prva ljubav nežnih ženskih srca. Napravio je koncert po kome se znalo da ovo momče nije slučajno tu.

Sutradan, nakon kišne raspevane noći, pozvali smo ga na intervju. Došao je sa svojim producentima iz "Avalona" i bio presrećan. Oči su mu sijale kao da je beskrajno zaljubljen, pravio je šale, dobru atmosferu i bio apsolutno zaražen potrebom da ga svi vide nasmejanog.

24.januara/siječnja 2001. "Utrinski" je imao manifestaciju "Zvezda godine" , gde su se birali najbolji u raznim kategorijama. Podrazumeva se, i pop-pevač, vokal godine. "Utrinski" je bukvalno bio zatrpan sa kuponima na kojima je stajalo jedno jedino ime - Toše.
Dolazile su devojčice kod nas u redakciju, noseći roza pisma, sa još više rozim srcima i pitale dali će pobediti.

"Utrinski vesnik" mu je bio omiljen - imali smo ekskluzivnu foto sesiju pred sam odlazak u Istanbul na evrovizijski festival 2004.

I jedna jedinstvena slika iz tog perioda urezana je u sećanje - Toše nije govorio, ali je zračio beskrajnom zahvalnošću što je tu, što postoji i on, i mi i svi na planeti. Nije mu bilo teško ni da peva, nije se štedeo nikada, uvek u raskoraku između želja, potreba i realnog vremenskog trajanja. Mnogobrojni intervjui koje je pravila Zabavna rubrika sa njim, bili su na obostrano zadovoljstvo. Znali smo da voli "nepostavljena-neistrošena" pitanja i uvek se smejao kada mu ih postavimo. "Odakle sad pa to?", pitao je i glasno se smejao.

Povezanost izmađu "Utrinskog" i Toše je jedinstvena i po tome što je pola godine pisao kolumne za dodatak "Magazin". Kada smo mu predložili ideju, napravio je facu kao da je na klizavom terenu, a treba da brani mrežu. Glavni problem mu je bilo vreme, ali zato je sve kolumne poslao unapred. Počinjao je sa pozdravom čitaocima, i njih i znane i neznane, pozdravljao sa "Dragi moji".

Zatim, Toše je bio jedan od retkih koji su govorili ono što misle i obrnuto. Pred Evroviziju, 2004. godine, dok je spremao koreografiju za "Anđel si ti", hteo je da se to fotografiše Evrovizija mu je bila veliki stres. Toliko mnogo je želeo da usreći svakoga, da uzdigne ime Makedonije, a nosio je prevelik teret od očekivanja. Dok su svi išli na zabave, Toše se koncentrisao na nastup, toliko je bio odgovoran da niko od nas koji smo bili prisutni tamo nije uspeo da ga ubedi da se bar malo opusti. Da jedno popodne razgleda Istanbul ... Po povratku u Makedoniju izjavio je da je Ruslana pobedila, ali da ne zna da peva. Pritisnut ogromnom grižom savesti, za dva dana u kolumni se javno izvinuo za to, govoreći da uopšte nije postupio džentlmenski.

Od mnogih intervjua koje je Toše dao za "Magazin" najzanimljiviji mu je bio spisak žena koje su mu na neki način obeležile život. Obradovao se temi, ali i to je shvatio vrlo ozbiljno, preslišavao se po nekoliko puta. Taj tekst za žene - heroje u Tošinom životu prenosimo vam jedan deo.

Od Toše smo uvek imali mnogo fotografija, ali posle koncerta na stadionu 2007.godine, kada je napravio čudo i doneo magiju za 40.000 srca koja su tu noć kucala samo za njega, po prvi put nije pristao da se slika ." Ja mnogo volim jesen, ali kako da je slikamo pred njeno umiranje? Hajde da sačekamo proleće, kad je sve živo i rascvetano, ja ću naći trešnju i napravićemo prelepe slike. Molim te."

Desetak dana nakon toga Toše je nastradao. Za "Utrinski" to je bio i ostao največi događaj koji se desio u muzici.

Emotivno, svi smo ga mnogo voleli, ali osvojio nas je sa neposrednošću i onim dečijim koje nije izgubio ni kada je bio samo korak do svetske karijere. Sve ono vezano za tragediju ubuduće promenilo je nešto, i potvrdilo teoriju da ga niko i ništa ne može zameniti.

Toše Proeski

Žene - heroji u mom životu,

(Magazin, 2005 )

Toše je sa velikom pažnjom pravio top-listu žena heroja jer one za njega, na oko nezna stvorenja, vladaju svetom. Ti svetionici, žene-ikone, žene od kojih je učio da poštuje i da voli, uvek su imale prioritet - i u životu i u mislima.

Toše je bio slab prema nežnijem polu i bio je istinski džentlmen, kao da dolazi iz nekih davnih vremena. Zatim, odavno na našoj sceni niko nije, umesto "čao", poljubio ruku kao Toše Proeski.

"Ne volim kada cilj opravdava sredstvo, ne volim nečasne igre i ne verujem da je u ljubavi kao i u vojsci, sve dozvoljeno.Verovatno zbog toga što pored sebe nemam onu istinsku", rekao nam je Toše.

Domenika, moja majka

"Za mene najveća žena na svetu je moja majka. Šta da kažem da ne zvuči izlizano i koje reči da ne budu suvišne? Setim se nje i ako ne mogu da skoknem do Kruševa da je vidim, preplavi me most ljubavi. Majka me naučila da poštujem, da volim, da verujem ljudima ... Naoružala me sa ljubavi. Domenika ima pogled koji u sebi ima toliko topline pa ljudi u njenoj blizini kao po pravilu govore tiho. Posvećena je porodici i ima mnogo razumevanja za sitne ljudske gluposti“.

Majka Tereza

Ova posebna ličnost želim da se nađe u mojim ženama - herojima jer me njena duhovnost često inspiriše. Kažu, žrtvovala je svoj život da bi pomogla drugima.

Ja bih rekao - kod Majke Tereze ne postoji reč žrtva, već ljubav. A to može samo veliko srce" .

Ljiljana Petrović

"Pojavila se u mom životu u trenutku kada sam tražio izgubljeni kompas. Kada mi je postala menadžer, otvorilo se novo poglavlje u mom životu - crpeo sam snagu iz njene snage i zaista sam se čudio kakva energija izlazi iz ove sitne žene - u nepredviđenim situacijama ponašala se kao da ima čarobni štapić i jednostavno me zarazila sa optimizmom. Pored toga što mi je menadžer, Ljilja mi je i veliki prijatelj, nešto poput starije sestre. Sposobna je kao deset muškaraca i velika je sreća što radimo zajedno".

Elizabet Tejlor

"Džepna Venera koju ćete zapaziti i na prvi, i na drugi, i na treći pogled. Graciozna, ženstvena, lepotica za sva vremena ... Elizabet ima klasičnu lepotu i ja sam se još kao golobrado momče zaljubio u nju. Čitao sam da je imala nezgodnu narav: za vreme snimanja filma "Kleopatra" bez razloga je nervirala saradnike i često je znala da nestane.
To je tako nežno - prelepe žene dozvole sebi kapricioznost!

Pre neki dan gledao sam "Mačku na usijanom limenom krovu" - sa pogledom koji razoružava, cela lilava i ženstvena, i tako sam potvrdio stav da joj nema ravne.

Jedna je Liz ! "

Bajka bez granica

Najmiliji moj...Anđele...Odavno se već bojim da Ti se ispovedim,jer reči su samo hladna posložena slova po papiru...Ono što bih ti ja htela reći su zapisi duše...za koje ovozemaljskih reči nemam. Ali pokušaću...

Proteklo je puno vremena otkada sam posetila najlepše mesto pod Suncem....gradić iz bajke...gradić u kome si usnuo...Prinče moj.Kako bih samo volela da je ovo bajka bez granica...da je od milion nas bar neko ko te može probuditi.A Ti...i princ i Robin Hud,Petar Pan... hrabri krojač i gorostas sve u jednom biću....KOLIKO je samo TO biće....Kolika je sreća koju si darovao drugima...Ako se od nje živi...zaslužio si da dišeš večno...A koliko tek nesrazmerno neproporcialno neopisivo nedostaješ...ni najrečitijim rečima....ni najtišom tišinom...ne mogu ti reći.
...Sva moja treperenja i nemire znaš,osetiš orkane izmešanih emocija uvek kada Ti dolazim.Najdraža Dijana je već u putu...dok se pozdravljam sa svim Tvojim posebnim dušama....koje su poželele da Ti ponesem njihove pozdrave...molitve...ljubav...prazninu otkad Te nema...

Vreme kao da leti...gotovo u trenu sam u podnožju brda koja sakriva pogled na Kruševo. Ne brojim minute koje nas dele od našeg susreta...Brojim ptice...drveće...majčinu dušicu na obroncima...Još jedna ptica...i brzo će...Iznenada autobus se zaustavlja...i dešava se magija.Ulaziš sa najširim osmehom koji sam dosada videla...obučen u narandžasto...u boju Sunca....i onako šeretski nam svima nazivaš“Dobri den...Kako sme“...Ne sećam se ostalih putnika.Znam da sam čvrsto stisla obema rukama Tvoju ruku i molila...nemoj da odeš...nemoj da odeš...još i sad mi odzvanjaju reči.Molba se raspršila u vazduhu...a ja i najdraža smo gotovo u trenu već koračale poznatim stazama.Nisam tada stigla da toliko razmišljam o događaju,jer je skoro svaki trenutak nosio nešto...Pomislih da sam možda na momenat zaspala ,ali kako vreme više odmiče...sve je jači utisak da je bilo snoviđenje...Još jedna živa slika...kojom si nam poželeo dobrodošlicu.

I kao uvek dosada kada smo dolazile...sijalo je sunce...Moja najdraža je još davno napisala“Svetlost je tamo gde si TI“ i nije pogrešila.Ne gubimo vreme...želimo odmah da Te pozdravimo...Prinče moj...kad tamoooo...autobusi,autobusi....deca...mnoštvo dece...Ne može se prići do cvetne kućice...tamo gde spavaš.Ne znam zbog čega,ali prvo što me je zabolelo,bio je mikrofon koji su ti doneli Dečače dragi...da nam pod vedrim nebom zapevaš...najlepše pesme,kako samo Ti umeš.Kroz glavu mi grozničavo lete misli...kako si sa svojih 26 godina...imao u sebi snage za 260. Nama... ni 2600 neće biti dovoljno da Te se nagledamo i naslušamo...ni 260 000 da se siti isplačemo.Na tanku nit života nanizao si sve same brilijante.Kada se nit prekinula...raširili smo dlanove svojih duša,ne bi li pokupili ono što si nam sam...čitavog života darovao,a da toga možda nismo bili ni svesni.Ja bar nisam...Sa tim misima odlazim...

...Mali predah...i punjenje baterija,Tvojim koncertima...
Odjednom se sve promenilo.Palo je veče,a sa njim kao da je pala i zavesa za kraj prvog čina.Nad prelepim gradom nadvili su se teški crni oblaci.Gromovi su parali tišinu...tišinu grada,mir duše... Kiša se u potocima slivala strmim stepenicama kojima smo krenule.Kasnije smo saznale da je i u Skoplju te večeri bilo strašno nevreme.Slagala bih kada bi rekla da se nisam uplašila,inače se plašim grmljavine...Zato sam stiskala najdražu za ruku dok nismo stigle.Ali čim smo ušle,više me nije bilo strah. Nije bilo važno ni koliko puca ni gde će udariti,u srca svih nas je udarilo davno...Stiže poruka od Amne...Pita gde smo a odgovor već i sama zna...osetila je...I dok se na njenu molbu Dijana saginje da poljubi mesto gde Ti glava spava...palim sveće i nabrajam imena...Nisu to samo imena....to su duše....Tvoje duše...Osećaš ih Dečače mili,znam...Blagoslovene bile...

...Jutro drugo...Nema sunca,nema ni kiše...Rešile smo...Idemo do manastira...Pozdravljamo TE na putu do tamo i krećemo...Dušice...a Ti...nisi nam dao da se mučimo,opet nam šalješ svetlost.Već smo prolazile ovim putem,ali ići pešice je jedinstvenost koju retko čovek može da doživi.Veličanstvena priroda oduzima dah.Krošnje drveća sakrivaju pevačice od naših radoznalih pogleda,a u daljini se cakli malo Kruševsko jezero.Sve miriše na Tebe i spokoj.Da ne poremetimo savršenu ravnotežu prirode i duha,hodamo lagano opčinjene lepotama i zadovoljne što smo odlučile da je ovo najbolji način da stignemo do manastira.Tu i tamo projuri poneko vozilo...ali ni ne pomišljamo da prekinemo ovakvo hodočašće.Delimo sluške MP3...kao što su nam i srca podeljena.Naše dve polovine...kucaju kao jedno...za Tebe.Moja nesebična draga mi sa ljubavlju prepušta da sama uživam u Tvom glasu...potpuno.Najednom se emocije iz petnih žila otkidaju i pretiču u poklič Tebi i tome koliko Te volimo.Brda se tresu...a eho vraća ljubav..Duša je to poželela da te zagrli glasom,čim te je osetila.Radi ovog susreta ni hiljade kilometara pešačenja ne bi propustila,ni za šta na svetu.Hvala Ti najmiliji Dečače.I dok nastavljamo put,uskoro...na najtežem delu...stiže nam i pomoć.Saša...čuvar konaka...poslat od Dijaninog bate i mog prijatelja Tonija iz Skoplja, svojim džipom odvozi nas do manastira.Naši čuvari....i čuvari Tvoje duše...Anđele.Hvala im neizmerno.

...Još uvek čeznem za slikom manastira kada sam ga posetila prvi put...i prvi put se upravo tu susrela sa Tobom.Svesna sam da su radovi...Ikonostas je zaštićen,dotičem rukom beli mermer...kao da milujem jedan tvoj san.Svi snovi i želje su ti bili tako čisti i uzvišeni.Fališ mi jako ovde...Čula sam da će se još dugo odvijati radovi u tvom domu..Jer srećo ovo je tvoj dom,to piše kad u njega ulaziš,izlaziš ili...“I daj mu mir na onoj koj ostanuva da živee vo nego“...U mislima mi je dan kada ćemo se ponovo sresti...baš ovde...na ovom mestu...
Odlazimo do konaka,gde si mlađan tonuo u san tražeći spokoj.Sa jednoga zida posmatraju nas oči Isusa...oreol na glavi...a sa drugog te iste oči gledaju u oblake....gore visoko.Saša nam pruža svećicu da nas dve upalimo kandilo,tu u Tvojoj sobici.Na krevetu na kome si kao mali spavao,a koji je prenet iz porodičnog doma,još uvek stoji zalepljeno jedno slovo tvoga imena.Ostala su se vremenom pohabala.U našim srcima se neće pohabati nikada...urezana su duboko do večnosti.Ostavljaju Ti ljudi puno poruka ispisanih čistom ljubavlju.Ostavljam Ti i ja jednu u ime svih nas...

Ni reč veća od najveće sreće

Ni reč veća od najveće tuge
Ne može te opisati...
Dečače naš,zarobljen u okvire ikona
Slobodan u carstvu nebeskom
U našim dušama za vek i vekova...amin...

...Put nas dalje vodi...do „Nebeske stolice“...Tako zovu mesto na kome će niknuti još jedan tvoj san...visoki krst...Ali tek kad kada stignemo tamo shvatićemo i zbog čega.Ovde je...ne znam...osećaj...da Te ako samo još malo se podignem na prste,mogu i dotaći.Pod nogama se prostiru nepregledna prostranstva lepote.Čak i samo kamenje ima neverovatan srebrn i zlatan sjaj.Ostavile smo trag da u temelj krsta ostane večno zapisan...i opet punimo baterije koncertima...dok je dan već na smiraju.

Jutro treće...kiša...magla...bolje da nije ni počinjalo...ne bi morala onda ni da padne noć...Teška noć,za koju nisam bila spremna...Ništa nije vredno bolnog krika sa usana majke,ni potresnog pogleda u očima oca.Vrištim u sebi...Vrišti i moja najdraža...osećam to po drhtanju njenog tela i grču na licu. Sada sam sigurna da sam pala na najvećem životnom ispitu...kad nisam klekla da poljubimTE ruke...da poljubim Tebe.Pobegla sam...Znam da ćeš mi Toška oprostiti,ali ja sebi neću moći nikada...“Ovo je preduga noć“...

Jutro četvrto...a noć nije ni odlazila.I koja će prva da isuče oštricu svoga glasa i zapara teskobu koja visi u vazduhuPoznajemo se toliko dobro...da bi svaka reč sada bila suvišna i povredila onu drugu.Trebamo krenuti...Olovnim koracima,ali vojničkim držanjem dolazimo da se pozdravimo.Kiša je napokon dobila svog saveznika i u vetru.Da li sam iznenađena kada vidim Gumenje prepuno autobusa...Pokušavamo da upalimo sveće sa grupom pokisle i promrzle dece...svi zajedno kao jedan...Malene ručice im drhte od hladnoće,ali ne odustaju...Ni Ti nisi nikada odustao...od nijednog...Samo što su otišli...dolazi i sledeća grupa.Na čelu stariji čovek sa belom kalom u ruci...“Toše,pozdravlja te Tvoj mali Bitolski Monmartr“...ljubi sliku dok mu krupne suze kotrljaju sa lica...a za njim i mladi slikari u tihom mimohodu odaju Ti počast.Mali ...a Veliki...za Najvećeg umetnika.

...Ostadosmo same...Imam samo jednu molbu za kraj...Kruševsko zvezdano nebo...nisam ga videla nikada do sad...Posle onolikih kiša...Ti nas po starom običaju ispraćaš Suncem...Ne mogu Ti pričati o povratku.....bila bi to jedna sasvim drugačije bolna priča. Znam samo da svakim povratkom,ostavljam jedan deo sebe.Kao rastureni mozaik...na jednom mestu se rastavlja...da bi se na drugom sastavio.Hoće li slika ikada biti potpuna,to možda nikada neću saznati.Ali jedno je sigurno... TI nikada nećeš biti sam...Jer ovo nije kraj...TE SAKAME

Tosina kuca postala Svetiliste.

Danju, noću u obiteljsku kuću Proeski dolaze ljudi kao u svoj poseban hram. Niko od njih nije vraćen bez obzira u koja su doba došli.

"Kruševo će postati drugi Jeruzalem". Da li se zbog ovih Tošinih riječi, izgovorenih ljetos, koje je nezavisno jedne od drugih danima ponavljao nekolicini Kruševljana s kojima je razgovarao, krio predosjećaj o preranom odlasku s ovog svijeta.

Sada kada balkanske pop-ikone više nema među nama, možemo samo da pretpostavljamo. Najbbliži Toši, porodica, kažu da im nije rekao tako nešto. Ali, kao i da jeste - činjenica je da je Kruševo, najviši grad na Balkanu, od 16-og oktobra, dana tragične nesreće u kojoj je nastradao Toše, destinacija prema kojoj se uputilo hiljadama i hiljadama namjernika.

Jednako su prisutni njegovi obožavatelji, oni koji su bili potajno zaljubljeni u pop-ikonu ili im je bio idol, ali i oni koji nisu slušali Tošine pjesme, tu u njegovom gradu je došla ogromna tuga. Za momkom velikog srca, uvijek spremnog da pomogne. Svima njima, Toše se sada smiješi samo sa bilborda raspoređenih niz cijeli grad, na plakatama zalijepljenim u svakom dućanu, ljekarni, kafiću...

I prošli vikend Kruševo je bilo prepuno. Autobusi i automobili koji su dolazili iz cijele Makedonije, iz eksjugoslovenskih republika, ali i iz Mađarske, Austrije, Njemačke i od kuda sve ne pa bi saobraćaj bio u zastoju da ga policija nije regulisala. Svi koji su stigli prvi uputili su se za Gumenje, gdje je na 1.300 netara nadmorske visine Tošino vječno počivalište. Odavali su mu počast, sve vise u suzama palili svijeće, molili se...A pred ulazom na groblje ljudi se voze od 10 sati bez prestanka. Dolaze mladi, stari, djeca.

I najuža Tošina porodica potvrđuje da na počivalištu njihovog djeteta i brata ima ljudi svih uzrasta - jedan je mladi bračni par, na primjer, došao sa svojom dvomjesečnom bebom koju su na tren stavili na grob, pa sve do 90ogodišnjih baka u opancima. Bez izuzetka svi namjernici su na grob ostavili najrazličitije znake poštovanja i ljubavi prema Toši.

Najmanje dva puta dnevno, uvijek u isto vrijeme, Na Gumenje dolazi i najbliža porodica Proeski. Nekada, kaže nam sestra Dora, imamo potrebu da nasamo budemo sa svojim Toški, da se ispozdravljamo, na putu da se isplačemo, pa na grob idemo i noću. Ali ni tada počivalište nije prazno. Ali naglašava da im narod ne smeta, zato što svi dolaze poneseni ljubavlju i poštovanjem prema Toši. To potvrđuje i uvijek otvorena vrata porodične kuće.

I u nedjelju, redovi ljudi koji žele da uđu u dom gdje je živio Toše, proteže se niz tijesne kruševske ulice. U grupi od po desetak, ulaze u gornji dio kuće koji je pripadao Toši.Slikaju njegove lične predmete, legendarnu bijelu trenerku "adidas", gitare naslonjene na zid, rusak sa posljednjeg putovanja, nagrade pjevača godine...Tošini roditelji poslužuju posjetitelje sa čokoladnim bombonama, daju im sliku megazvijezde. Najčešće, tamo je i Dora, kao nijemi svjedok kolektivne tuge.

Kroz kuću prođe i po 2.000-3.000 posjetilaca dnevno, ali ako upitate Doru da li se osjeća umorno, iako su iscrpljenost i bol vidljivi, odgovorit će odrično(negativno). Za Tošu joj ništa nije teško.

Porodica Proeski kaže da neki namjernici dođu u kuću i noće. Niko od njih nije ne prihvacen. "Kako da ih ne prihvatimo? Toše je volio ljude i to smo morali ispoštovati. Ako nekome nije bilo teško da dođe do Kruševa, ni nama ne smeta da posjete dom gdje je odrastao", pojašnjava nam sestra Dora.

Majka Dominika i otac Nikola, kojega u Kruševu poznaju kao Ckale, riješili su da uopće ne izlaze sa prizemlja kuće. Zatvoreni u svojoj tuzi, dani su prolazili u molitvi u očekivanju nekakvog znaka. Kakvog - oni najbolje znaju. Posjećivali su ih samo najbliži, koji su dolazili da im se nađu. Tošinoj majci njegov grob je bio jedina destinacija, a otac NIkola je dva-tri puta sedmično, zajedno sa Bas, u kuću koju im je ostavio sin, išao do manastira "Sveto Preobraženje". Životna želja im je da se to završi, budući da će tako ispuniti i san svoga djeteta.

U Kruševu tuga je prisutna na svakom koraku. Oni koji često sa Tošinim najbližim posjećuju njegov vječni dom svjedoče o vodljivom fenomenu tuge koju pokazuje i priroda. MOžda će nekome zvučati i nevjerovatno, ali u više navrata je bilo zabilježeno, tvrdi naš sugovornik, da u trenutcima kada je majka Dominika plakala nad grobom svog sina kao da je plakala i orah iznad počivališta. Kada je ona prestala, prestalo je i kapanje sa oraha.

Kruševljani vole da pričaju o Toši i sa mnogo tuge kažu: "Sa njim je nestala i nada. Kruševo više nije živ grad. Mladi ga najčešće napuštaju, odlaze, samo se Toše uvijek vraćao."

Anastas Proeski, ujak negazvijezde, pak, nam je ispričao i jedan događaj vezan za njegovog unuka, koju je najbližoj porodici na grobu ispričao jedan sedamdesetogodišni starac iz okolno sela. Kada je starac završio posao na prilepskoj pijaci, uputio se prema autobuskoj stanici, ali je propustio kombi s kojim je trebao da se vrati do sela, a za drugu kartu nije imao novca. Toše, koji je često volio da se vozi na svom motoru, ugleda ga natovarenog i zakoči da ga pita gdje ide. Djed mu je rekao da ide pješe u svoje selo, zato što je ostao bez novca, ali kada je momak s kacigom, u majici i tenama htio da ga odveze do kuće, on je odbio. Nije imao povjerenja u nepoznatog motoristu. Toše ga je mnogo ubjeđivao, okrenuo je motor u pravcu Prilepa, otišao do autobuske stanice i prvom taksisti dao 500 dinara da pokupi izmorenog starca na putu. Taksist je to i uradio, ugledao djeda i pokupio ga u auto, ali on je ponovo odbio prijevoz s objašnjenjem da nema novca. Desilo se to da mu je taksist rekao da je neko drugi, odnosno Toše, momak s motorom, platio prevoz. U znak zahvalnosti, isti čovjek je posjetio počivalište humanog momka.

Ujak Anastas nam je ispričao da je umjetnički gen i vjeru u Boga Toše naslijedio od svojih pradjedova Taška i Teodoraki. Jedan je ostao zapamćen i po tome što je donirao zlato i tako pomogao Kruševsko naselje, a djed mu je , pak, bio glumac u amaterskom teatru u gradu. Pradjedovi su, kaze, bili zaposleni - imali su 32 koja sa kojima su vršili prijavoz najrazličitijih produkata i tri prodavnice. Putovali su i u Jerusalim, odakle su i donijeli krst bez kojega Toše nigdje nije išao. Kruševljani se i danas sjećaju predstave: "Makedonska krvava svadba" u kojoj je djed - Todor Proeski, po kome je Toše kršten, igrao Osman-bega. Toliko se uživio u ulogu da je jedan od gledalaca krenuo za pušku da ubije bega!

I naš Toški, sa vidljivom tugom priča nam ujak Anastas, bio je ponosan na svog djeda. Imao je dara za mnogo stvari - od malih nogu je volio muziku, znao je da crta, ali želo je i da bude doktor. Sve bi bilo super da se nije dogodio 16-ti oktobar. Ovako, kaže, ostale su samo lijepe uspomene i nada u neki budući susret.

TEKSTOVI PJESAMA

Cujes li (Pratim te - 2005)

Cujes li, nocu kad se svjetla ugase
Ovu bol,srce kao da ne dise
Spavaj moja ljubavi,samo ne zaboravi
Ja cu da te volim zauvijek

Cujes li i rijeci koje ne izgovorim
Cinim sve samo da te ne probudim
Oduvijek i nikad tvoj
Vrijedilo je zivjeti za to

Ref.
Da usne tvoje poljubiv
i nijezno da te zagrlim
da ti priznam ljubavi
da si moja sve

I gdje da nagem srcu lijek
kad voljecu te zauvijek
kad nijedno sjecanje
nemam bez tebe

Cujes li i rijeci koje ne izgovorim
Cinim sve samo da te ne probudim
Oduvijek i nikad tvoj
Vrijedilo je zivjeti za to

Da usne tvoje poljubiv
i nijezno da te zagrlim
da ti priznam ljubavi
da si moja sve

Ostala si uvek ista (Single Version - 2007)

Odavno već nisam mislio o tebi
Među nama dani i godine stoje
Nikada te više pronašao ne bi
Da se jučer nismo vidjeli nas dvoje

Stigao sam kasno, stajao na cesti
I slučajno tebe ugledao tada
Ni slutili nismo da ćemo se sresti
pod svjetlima ovog bezimenog grada

Pričaš mi o svemu, hodamo polako
Odavno se nismo isplakali tako

Ostala si uvijek ista
I ove suze na licu tvom
Ostala si uvijek ista
jednina žena na putu mom

Ostala si uvijek ista

Stigao sam kasno, stajao na cesti
I slučajno tebe ugledao tada
Ni slutili nismo da ćemo se sresti
pod svjetlima ovog bezimenog grada

Pričaš mi o svemu, hodamo polako
Odavno se nismo isplakali tako

Ostala si uvijek ista
I ove suze na licu tvom
Ostala si uvijek ista
jedina žena na putu mom

Ostala si uvijek ista.

...ne e nebo ova sto vi nudat,ne e sonceto zlato sto sveti,ako mozat bi go prodale Boga,a niv samo eden ke im sudi...

Iluzija (Sinot Bozji - 2000)

Ti si tajna beskrajna kako srna skriena,
nokj, ko more, bran sto doagja
Rodena samo za mene si ti i za vecnost darena
Neka svirat kavali, neka pejat poeti,
pak si tuka dusa ogrea
Volsebna kako nekogas si ti
ti od nebo dadena

Iluzija vo misla videna
Na son sozdadena, za mene cuvana,
samovila vo belo mi doagjas pak ko magija
Ti dzvezda skitnica vo magli skriena
za mene izbrana ko iluzija si ti

Ti si prikazna bez kraj, moja plima oseka,
ti si patot pocetok i kraj
Rodena samo za mene si ti mene si mi sudena

Iluzija vo misla videna
Na son sozdadena, za mene cuvana, s
amovila vo belo mi doagjas pak ko magija
Ti dzvezda skitnica, vo magli skriena
za mene izbrana ko iluzija si ti

Ti si beskrajna kako srna skriena,
nokj, ko more, bran sto doagja...

The Hardest Thing (THE HARDEST THING - 2009)

I sleep all night
Right by your side
I love to hear
Your breathing
Breathing

The morning light
Opens my eyes
It’s nearly time
For leaving
Leaving

I know that it seems
Like it’s easy for me
Oh I wish you could feel
What’s going on inside me

It’s the hardest thing
I ever have to do
To walk away from you
When I want to hold you

It’s the hardest thing
In every single day
To have to turn away
I want you to know
That this is the hardest thing

Another day
it`s give away
I close my eyes
To see your face
The more I wait
The longer it takes
It feels like time
is standing still
Wherever you go
Whatever you do
I want you to know
That you’re on my mind

It’s the hardest thing
I ever have to do
To walk away from you
When I want to hold you

It’s the hardest thing
In every single day
To have to turn away
I want you to know
That this is the hardest thing

Just let go of your hands
It`s the hardest thing
to make you understand
that to love you, feel you
till the time
I`ll see you again

It’s the hardest thing...

_________________